Mitologija Književnog kluba: Denis Dautović – Milost

Književni klub Fondacije “DANILO KIŠ” predstavlja ciklus literarnih radova njegovih polaznika pod nazivom “Mitologija Književnog kluba”.

U narednim redovima pročitajte o boginji Denisa Dautovića, člana Književnog kluba. Ilustraciju na osnovu teksta nacrtala je Valentina Solar, učenica Politehničke škole Subotica.

MILOST

– Kako li je najednom sladak ovaj vazduh… Ovaj ustajali, gnjili vazduh, čija se prljavština golim okom vidi….

Takve behu misli Alekseja Mohoriča, krojene na smeđem rasparanom tepihu jednog skrivenog siromaškog utočišta, brojane glatkim strujanjem krvi od ulazne ka izlaznoj rani.

– Jesam li? Jesam? Kad? Što neće….

Naporno je preplitao reči Aleksej, ne razumevajući još u potpunosti da je ovo bunovno klupko misli, koje mu se kotrlja po unutrašnjosti glave, samo posledica telesnog šoka i velikog krvarenja. Šta više, nije još pojmio ni da je pištolj, koji je malo po malo trzao ne uspevajući da ga pridigne već krvavim prstima, niti da okine već okinut obarač, uveliko poslušno izvršio svoj zadatak.

Međutim, još nekoliko tupih i nezgrapnih sekundi, um jadnog pijanca, propalog kockara, neuspelog i ogorčenog naučenjaka, nije uspevao da shvati da je nekim čudom Boga ili sotone, još uvek živ.

– Aha… Tako…

Proguravao se razum u skoro nepomično telo.

– Neka, još malo.

I „još malo“ postade sve za šta su se misli samonasilnika držale. Mada, nisu to činile uobičajeno, staloženo, već sa nekakvim neprirodno silovitim stiskom, punim želje i straha – prosto očajnički.

– Nečemu napokon imam da se nadam. Nešto me čeka.

Prvi put ima nečeg tu za mene da osetim…

Kada sam poslednji put osetio osećaj osećanja? A sad, pomamljen stvarnošću, posle života koji ne beše ništa no dosadan i zaboravan san, čekam da ostane od toga moga oseta isto ono što i sam bejah kroz ovu tmurnu ravan božjih osveta; da ostane, od porekla do čistilišta, od mene do ničega – ništa.

Takve behu misli Alekseja Mohoriča. Bunjive, romantične i uz prizvuk rimovanja. Sve ih je on takve oblikovao svesno. Sada, svet se oko njega usporavao, te su granice sekunde u kojoj je mogao da bira reči postajale sve šire.

Šire – na  Aleksejevu žalost i turobnost.

-Zar ni to? Zar ni u toploj svojoj krvi da napustim ovaj kamen koji življima od mene vrvi. Zar da odem umoren, hladan i nanovo ponižen?

Neka… i tolko je meni dosta, jer tolko sam ostao dužan, i ničeg višega i svega manjega ostajem zaslužan. Neka je.

Takve behu reči Alekseja Mohoriča, pre nego što ga stravičan bol u prsima, tačno između ulazne i izlazne rane, u poeziji prekide.

Hteo je da se zakašlje, ali sem ukusa rđavog gvožđa ništa mu iz usta nije izlazilo.

Tek tad, nesrećni Aleksej oseti koliko je žedan.

Bila je to žeđ koja boli. Taj čitav čovek, sve sagledavajući, bio je čovek koji boli.

– Od svega što je videlo sveta i svega što se dotaklo o vreme, šta bi sebi u ovome trenutku dao?

Reči zbuniše Alekseja Mohoriča toliko da je skoro zaboravio na svoju novootkrivenu patnju. Zašto li ga zbuniše? Najverovatnije će biti jer nije mogao da proceni da li su te reči nastale pokretima njegovog suvog jezika ili bunilom njegovog iscrpljenog mozga.

Najzad, odluči da su reči bile mahinacija njegovih sopstvenih misli, te od olakšanja i vraćanja svojem bolu i žeđi izusti:

– Samo malo vode.

Osetio je kao da celim duhom i telom pluta od same pomisli na vodu; kao da mu se glava pridiže vučena predsmrtnom žudnjom za bistrom kapi…

Međutim, beše se prevario još jednom.

Šake koje su mu podigle krvlju izlepljenu glavu bile su glatke i nežne poput svile, ili bar onoga što je siromah poput njega zamišljao da svila može biti.

Poslednjim trunkama sile uplašenog, bolnog, a sada još zbunjenog i zapanjenog čoveka, ranjenik svu svoju volju preusmeri u pronalaženje vlasnika tih milosnih šaka.

Mada svakako nije mogao, nije ni morao previše da se trudi.

Nad njegovom glavom, poput oreola, stajao je svetli obris, blago nalik vitkom i oblom licu.

Međutim, scena pred Aleksejevim očima nije bila za razumeti. Uramljena jarko žutim vlatima, gledala je u njega, čista, najčistija svetlost. Obrisi lica behu samo iluzija komešanja i isijavanja svetlih belozlatnih zrakova. U njega je gladalo, naizgled, sunce, sa kosom, telom i šakama devojke. Jedna od tih šaka, sada mu je primicala ustima čašu vode.

Načini mu se na par trenutaka da gubi svest, ispijajući olakšanje iz ponuđene mu čaše, glave još naslonjene na krilo fantazmične pojave.

Učini mu se da prosipa, kap amo, kap tamo, ne pojmeći da kapi koje padaju po njemu ne klize sa oboda čaše ili brade, već sijajući kao dnevno svetlo, padaju po njemu iz samoga sunca.

Jedva primećujući drtaje vazduha u blagim uzdisajima svoga dobrotvora, Aleksej Mohorič napokon se probudi u stvarnosti svoje nerazumljive situacije.

„Koji čovek zna šta se nalazi pred kapijama smrti? Te koji čovek sme reći da je išta od ovoga čudnovato?“, mislio je bodreći svoju staloženost, i pripremao reči.

– Zašto plačeš? – upita je najzad, tiho i nesiguran u snagu svoga glasa.

– Jer si pucao u mene.

Odgovor prenerazi Alekseja u kojem sva malopređašnja ubećenost da njemu u središtu čudnovatosti ništa ne sme biti čudno nestade kao dim na vetru.

– Kako pucao u tebe? U sebe… u svoja prsa sam pustio metak.

-Zar me uistinu ne prepoznaješ? – upita devojka, gušeći rečima težak uzdisaj.

Aleksejev muk i poražen pogled beše joj dovoljan odgovor.

– Ja sam najdublji deo tvoje duše, dublji nego što bilo koji metak može dosegnuti.

Ja sam iskra koja je iz hladne tmine nepostojanja donela tebe pred lice sveta i blagosiljala te dušom i voljom. Ja sam ono što ostane nakon što se svi slojevi tvojega bića uklone, kao što si ih ti sada uklonio.

Ja, Alekseju Mohoriču, tvoja sam najdublja milost.

Živim u tebi i kroz tebe.

U najcrnjim trenima tvojim, ja sam te gurala na svetlo dana i plakala s tobom u dubini samotne noći. Odsekavši sebe od drugih, odsekao si i moju ljubav od njih.

Sada, u pokušaju rascepa sebe od sopstvenosti, pucao si sebi u srce – u moj dom.

Pucao si u nadu, veru i ljubav.

Pucao si u milost, onu jedinu preostalu milost, ka samome sebi.

Zato sam i došla, mili Alekseju – govorila je već ridajući – Došla sam konačno…

U tom trenutku tišine, između reči i jecaja, Aleksejev duh utihnu. Učini mu se da je najzad došao do spoznaje, do konačnog svevidenja, do prilike da dovrši rečenicu od čijeg je kraja celog svoga života strepeo:

– Da me prokuneš, kao što moram biti proklet.

Reče, više kroz izdah nego kroz reči, gledajući k svetlu pogledom koji se muti, očima spremnim da se sklope.

– Ne, mili Alekseju – umiri se na tren mlado sunce.

– Da ti oprostim.

Teško je opisati sve što je Aleksej Mohorič u narednih nekoliko trenova video. Možda je zato i bolje i bitnije pomenuti sitnice: kako je Aleksej, uprkos obrazovanju i naučenosti, uspeo svoje srce da promaši za celih pet centimetara, ili kako je pucao ne zaključavši vrata, ili čak, da je pucanj došao tačno kada se njegov stari komšija vraćao kući sa rabote.

Ipak, moglo bi se pomenuti i kako uprkos tome što Aleksej Mohorič nikada nije uspeo da se seti kako su ti detalji završili na takvom tačnom i posebnom mestu pre nego što je podigao pištolj, istinski je osetio da je upravo tako moralo biti. Kao da mu je, mesto sablasne tame njegova duha, nekakvo čudotvorno sunce ljudske srži vodilo ruku.

Uistinu, sunce mu možda nikada posle nije dodalo čašu vode, ali ni žeđ ga takva više nikada nije snašla.

Denis Dautović