Dan sećanja na Danila Kiša – 89 godina od rođenja

Književnost – lepa reč, umetnost misli, želja da se izrazi emocija, način da se vaspita, nadiđe sve ograničeno i zatvoreno…

Odgonetali su je mnogi, stvarali inspirisani rečju i u nju tkali svoje snove, stavove, ideje. U ovaj zbrkani, magloviti matriks uvukao se i Danilo Kiš. Bio je pažljiv. Studirao je, tragao za najboljim izrazima, prevodeći one čiju je strast osećao kao svoju, stvarao. Ne brzo, površno, kratko, pristupao joj je sistematski, s jasnim planom kako reč može da dobije svoje puno značenje i stigne do svog odredišta. Svakako se nadao da ćete je jasno čuti, da se reči neće uplesti u žbunje i zaustaviti, već magijskim dejstvom izbeći sve vidove prepreka. Na početku reč mu beše kratka, pomalo nezgrapna, neukrotiva da uđe u stih, ali dovoljno jaka da se bori i raste. Iz dela u delo jačala je svoje postojanje. Snagu su joj dale greške koje je sama tvorila, ali i one koje su stizale sa drugih strana. Uvidela je da francuska, mađarska, ruska reč jednako vrede kada kriju misao o čoveku koji oseća. Njen tvorac brinuo je o njoj kao o čedu koje nije imao. Naposletku, legla je u zbirku pripovedaka ,,Grobnica za Borisa Davidoviča” i time, uz fizičku smrt, obezbedila svom tvorcu večni život.

Ko ne veruje u magijsku moć reči, zatvara se za spoznaju večnih istina. Onaj ko veruje neka je i slavi glasnim čitanjem reči naših velikana.

,,Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.”

Danilo Kiš

Toj reči, danas, neka je večna slava!